Bibleuni.com
1
Ali glad beše vrlo velika u onoj zemlji.
2
Pa kad pojedoše žito koje behu doneli iz Misira, reče im otac: Idite opet, i kupite nam malo hrane.
3
A Juda mu progovori i reče: Tvrdo nam se zarekao onaj čovek govoreći: Nećete videti lice moje, ako ne bude s vama brat vaš.
4
Ako ćeš pustiti s nama brata našeg, ići ćemo i kupićemo ti hrane.
5
Ako li nećeš pustiti, nećemo ići, jer nam je rekao onaj čovek: Nećete videti lice moje, ako ne bude s vama brat vaš.
6
A Izrailj reče: Što mi to zlo učiniste i kazaste čoveku da imate još jednog brata?
7
A oni rekoše: Čovek je potanko raspitivao za nas i za rod naš govoreći: Je li vam jošte živ otac? Imate li još braće? A mi mu odgovorismo kako nas pitaše. Jesmo li mogli kako znati da će kazati: Dovedite brata svog?
8
I reče Juda Izrailju ocu svom: Pusti dete sa mnom, pa ćemo se podignuti i otići, da ostanemo živi i ne pomremo i mi i ti i naša deca.
9
Ja ti se jamčim za nj, iz moje ga ruke išti; ako ti ga ne dovedem natrag i preda te ne stavim, da sam ti kriv do veka.
10
Da nismo toliko oklevali, do sada bismo se dva puta vratili.
11
Onda reče Izrailj otac njihov: Kad je tako, učinite ovo: uzmite šta najlepše ima u ovoj zemlji u svoje vreće, i ponesite čoveku onom dar: malo tamjana i malo meda, mirisavog korenja i smirne, urme i badema.
12
A novaca ponesite dvojinom, i uzmite novce što behu ozgo u vrećama vašim i odnesite natrag, može biti da je pogreška.
13
I uzmite brata svog, pa ustanite i idite opet k onom čoveku.
14
A Bog Svemogući da vam da da nadjete milost u onog čoveka, da vam pusti brata vašeg drugog i Venijamina; ako li ostanem bez dece, nek ostanem bez dece.
15
Tada uzevši dare i novaca dvojinom, uzevši i Venijamina, podigoše se i otidoše u Misir, i izadjoše pred Josifa.
16
A Josif kad vide s njima Venijamina, reče čoveku koji upravljaše kućom njegovom: Odvedi ove ljude u kuću, pa nakolji mesa i zgotovi, jer će u podne sa mnom jesti ovi ljudi.
17
I učini čovek kako Josif reče, i uvede ljude u kuću Josifovu.
18
A oni se bojahu kad ih čovek vodjaše u kuću Josifovu, i rekoše: Za novce koji pre behu metnuti u vreće naše vodi nas, dokle smisli kako će nas okriviti, da nas zarobi i uzme naše magarce.
19
Pa pristupivši k čoveku koji upravljaše kućom Josifovom, progovoriše mu na vratima kućnim,
20
I rekoše: Čuj, gospodaru; došli smo bili i pre, i kupismo hrane;
21
Pa kad dodjosmo u jednu gostionicu i otvorismo vreće, a to novci svakog nas behu ozgo u vreći njegovoj, novci naši na meru; i evo smo ih doneli natrag;
22
A druge smo novce doneli da kupimo hrane; ne znamo ko nam metnu novce naše u vreće.
23
A on im reče: Budite mirni, ne bojte se; Bog vaš i Bog oca vašeg metnuo je blago u vreće vaše; novci su vaši bili u mene. I izvede im Simeuna.
24
I uvede ih čovek u kuću Josifovu, i donese im vode te opraše noge, i magarcima njihovim položi.
25
I pripraviše dar čekajući dokle dodje Josif u podne, jer čuše da će oni onde jesti.
26
I kad Josif dodje kući, iznesoše mu dar koji imahu kod sebe, i pokloniše mu se do zemlje.
27
A on ih zapita kako su, i reče: Kako je otac vaš stari, za koga mi govoriste? Je li jošte živ?
28
A oni rekoše: Dobro je sluga tvoj, otac naš; još je živ. I pokloniše mu se.
29
A on pogledavši vide Venijamina brata svog, sina matere svoje, i reče: Je li vam to najmladji brat vaš za kog mi govoriste? I reče: Bog da ti bude milostiv, sinko!
30
A Josifu goraše srce od ljubavi prema bratu svom, te brže potraži gde će plakati, i ušavši u jednu sobu plaka onde.
31
Posle umiv se izadje, i ustežući se reče: Dajte jelo.
32
I donesoše njemu najposle i Misircima koji obedovahu u njega, jer ne mogahu Misirci jesti s Jevrejima, jer je to nečisto Misircima.
33
A sedjahu pred njim stariji po stareštvu svom a mladji po mladosti svojoj. I zgledahu se od čuda.
34
I uzimajući jela ispred sebe slaše njima, i Venijaminu dopade pet puta više nego drugima. I piše i napiše se s njim.